NARODNI OBIČAJI POD OKIĆEM
U Sv. Martinu pod Okićem bilo je u prošlosti raznih narodnih običaja koji su se slavili u određeno vrijeme i bili su obično povezani s crkvenim blagdanima. Profesorica Marica Tešija, dugogodišnja učiteljica u osnovnoj školi u Sv. Martinu pod Okićem, opisala je dva koja su bila karakteristična i najdulje se održala, a to su Jurjevo - 23. travnja i Ivanje - 24. lipnja. Tekst je na lokalnom kajkavskom jeziku.
Jurjevo
Kad se okićke šume i živice zazeleniju i ledine išaraju rožami, klonci zadišiju lubičicami, v našemi seli slavi se - Jurjevo. Pasteri se rano staneju, zaitiju balte na pleča i otajaju v šumu po bukovo kitje. Zbiraju i sečeju nalepše kite i nosiju na pleči domom. U nekemi seli z temi velikemi kitami kinđiju se zdenci. U jedne ruke držiju kitu, tak da jem se lice ne vidi, a u druge nosiju veliku košaru. Na dno deneju štraje da se jajca koja se po seli dobiju ne zdrobiju. Ideju od iže do iže i popevaju ovu pesmu:
Dobro jutro gospodaru
gospodaru gospodinji,
Gospodaru gospodinji
i u iži se družini.
Odi Mare u komare
i donesi dve - tri jajce.
Ako nema u komare
ti posezi na gnezdajce!
Ti posezi na gnezdajce
i donesi dve - tri jajce.
O majko, bu li kaj?
Dajte Juri jajec
da vas ne bu zajec!
Dajte Juri slanine
da pregazi planine!
Dajte Juri vina
da mu ne bu zima!
Fala, fala na tom daru
gospodaru gospodinji.
Gospodaru gospodinji
i u iži se družini.
Kada daruju Juru zelenoga, oni se zafaliju, a gazdarica otrgne jenu kitu, dene ju na svoja vrata da bi je se raslo i bujalo i sretno u iže bilo. Popoldan se pasteri na paše sastaneju, obično na gmajnu, zemeju si kruva i luka, zakuriju veliki ogen i kad ostane samo žaravka - spečeju jajca i onda se gostiju dugo na večer. Još ni jeno Jurjevo praf prešlo, a več si misliju i jedva čekaju kad bu drugo došlo. Tu istu večer ili jutro dojde par čestitarof i gazdarica mora sakemu nekaj dati po naše stare narodne:
"Bole da prepade selo, nek v njemu običaji stari".
Ivanje
Na blagdan sv. Ivana, na razmeđu proljeća i ljeta, kad se u predvečerje pojave ivanjske krijesnice, pjevala se u svetomartinskom kraju pjesma o uzgoju i preradi lana:
Sejala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Pukala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Otucala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Močila sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Sušila sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Stupala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Česala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Prela sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Belila sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Otkala sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Zešila sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Obukla sam lan
baš na Ivan-dan.
Karala me, karala me
Ivanova majka.
Kad se okićke sinokoše zabeliju z ivančicami, slavi se Ivanje. Deset dan pre Ivanja dečki su išli u šumu po borovicu i u trsje po mladje. Te su grane na koleni trgali i metali na kup na križanje v selu ili na brežek da se bole i dale vidi. Dečki su se delali važni pred curami, koji more deblu granu pretrgnuti. To se tak sušilo teden dan da bole gori. Po suvoj borovici su posipali zmešanu sol i pepel, da bi iz kresa stirali zle duve.
Dan pre Ivanja deca su išla brati ivanjske rože i preput i nosila domom. Preputom su kinđili krov da grom ne vudri v ižu. Pri svakoj iži najmlajši bereju ivančice. Doneseju je domom i najstariji pri iži zima največu, a najmlajši najmanju i tak složiju po starosti družine na forgank.
Jutro, na samo Ivanje, saki ide gledat svoju rožu. Čija se povenula taj bu najprije mrl u te iže. Čim se zmrači, najmlajši Iva v selu pripali luč na ognjišču najstarije iže u selu i nosi ogen do križanja. Tu ga već čeka najstariji Iva v selu koji s tem luči pripali kres. Stariji ljudi doneseju si klupčice, a dečki si zemeju rigle, lonce i rangle i idu po selu Ivanom čestitat i zvoniju pod okni. Dojdeju sake iže de je Ivan, popevaju i štrlingaju:
Odi lva, odi van
Zutra ti je imendan.
Pak donesi litru vina
i ponudi nama sima.
Želiju mu da dugo živi i da bu zdrav. Godovnjak zide van i pozove čestitare v ižu pa je ponudi z vinom. Kad popijeju saki kupicu vina, otideju dalje. Kad sem po selu Ivanom čestitaju, dojdu nazad na križanje gde stariji već na klupčicam sediju, pripovedaju i popevaju ivanjske pjesme. Si se složiju u kolo oko kresa i popevaju i tancaju "Šemičku".
Tri koraka sim,
a četiri tam.
Okreni se draga dušo
ak' se imaš kam.
Tri koraka sim,
tri koraka tam,
okreni se, šemi beba,
ja te rad imam.
Sirota sam ja
nemam nikoga
nemam oca, nemam majke,
nemam nikoga (dragoga).
Otac mi je pek
otišo u svet,
majka mi se preudala
na Zeleni Breg.
Sirotica ti,
nemoj plakati,
sa tobom su plave oči
koje ljubiš ti.
Ivani nudiju z vinom, posle stariji otideju domom, a mlaji ostaneju. Ivani skačeju prek ognja, najpre malega, a onda složiju većega, pak najvećega. Koji Iva preskoči najveći kres, toga mora cura Ivančica kušnuti. Koji Iva si prismudi gaće, taj još ni za ženiti.
Jutro se na žaru na križanju pekel kukuruzni kruv, tak velik da je saki seljak dobil komadić kruva. I slatko su ga pojeli. Kad se danilo, saki si je zel šaku pepela z ognjišča i odnesel domom. Pepel je posipal po živini, iže i pred lesom da se iz domovine istiraju vragi i kače. Si se trudiju da ta noć prejde veselo i kak treba jer veliju stari ljudi da na ivanjsku noć novci "cveteju". S tem je Ivanje završilo i celo leto su se spominali kak je prešla ta noć.
