Pjesmotvor Ljudevit Farkaš (Zagreb 1813. - 1893.), ilirac koji je među prvima svoje prezime pohrvatio u Vukotinović, a bavio se književnošću, politikom i prirodnim znanostima, bio je veliki hrvatski rodoljub i od 1861. godine veliki župan križevački. Baveći se u slobodno vrijeme botanikom i mineralogijom upoznao je velik dio Hrvatske pa i Samoborsko-plešivičko gorje. Jedno putovanje na Okić-grad ga je inspiriralo pa je u čast ljepotama ovog kraja napisao i 28. Szechna meszeca (siječanj) 1835. objavio u Gajevoj "Daniczi Horvatzkoj, Slavonzkoj y Dalmatinzkoj" baladu koju je uskoro uglazbio Ferdo Livadić.
Zarosila gora,
Zabelila zora,
Ptice pěvaju;
Junak ide iz rata
Gledat' otca i brata
I svu dragu milenu.
"O ti zemljo mila,
Ka si me rodila,
Naj me ztužiti!
Kaži mi upravo,
Jel' sve doma zdravo,
Će l'me mila ljubiti?"
"Odkad sem u boju,
Čuvam ljubav moju
Věrnu u parsima.
Sablja kad je sěkla
Karv potokom tekla,
Ti si bila misel ma."
Dalko su oblaki,
A visoko jaki
Zidi Okića;
Jato vranah pěva,
Kreku tamo izlěva
Da se glasi dolica.
Rěči vam zaběgle,
Krila strěle vsegle!
Jel' me čujete?
Oj vi čarne ptice,
Jadne žalostnice,
Vi mi sarce plašite!
Vrane oblětale,
Triput zaplakale
Ko da jaukaju,
Zatim krila pruže,
Triputa okruže,
Odlěte u dolinu.
Dalje čim putuje
Iz doline čuje
Zvonac tužiti;
Zvuk mu sarce rěže,
Parsi gorko steže,
Skoro stade plakati.
Vihar se pojavi,
Sva u mutež stavi,
Sva se měšaju:
Sada garmi i bliska,
Nebo čarno tiska
Těsno sarce putniku.
Šestero junakah
Ilirskih momakah
Nose čarni les,
Otca vidi iti,
Gorke suze liti,
I kod lesa baklah kres.
Děve nose kite,
Svaka běle svite
Jedna ružice.
U děvicah broju
Traži dragu svoju,
Al nevidi drage sve.
"O smarti nemila,
Tva je gorka sila,
Cvět moj satarla.
Neka te ovija
Ljuta běsna zmija,
Gdi je sada ljuba ma!?"
Tutnje bure i gromi,
Sve se starto lomi,
Vrane jave se:
"Nimaš srěće dara,
Plači kvara, kvara!"
I stadoše dizat se.
Junak se izvarne
Do zemlice čarne,
Padne v drage les;
Žalost ga je vbila,
Dragoj pridružila,
Golub parhne do nebes.
